На југу Панонске низије и Баната, на левој обали Тамиша, пет километра од његовог ушћа у Дунав, налази се град Панчево, један од већих индустријских, саобраћајних и регионалних центара Војводине и Србије. Од Београда је удаљен 15 километара североисточно а од Новог Сада 110 километара југоисточно. У 10 насељених места Града Панчева по попису становништва из 2011. године живи 122.252 становника, док у самом Панчеву живи 73.992 становника.

Подручје Панчева људи насељавају још од праисторије, што недвосмислено потврђује више археолошких налазишта међу којима је најзначајнији археолошки локалитет „Старчево Град“ који потиче из неолита, 5.500 година пре нове ере, по коме је читава једна праисторијска култура названа Старчевачка култура. Први писани помен Панчева под именом Бансиф потиче из 1153.
.

Околина обилује излетничким местима као што је Делиблатска Пешчара – природно добро од изузетног значаја и специјални резерват природе, као и ловним и риболовним теренима.
                                                                                  

Ова пространа област површине од око 300km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.

Овај споменик историје природе Панонске низије једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе.

Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању од око 900 врста виших биљака, од којих су многе реликти и раритети, као и врсте које су у свом распрострањењу ограничене на Панонску низију. Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски божур, степски божур, Панчићев пелен, шерпет и Дегенова коцкавица. Своје станиште овде је нашло и 20 врста орхидеја. Природну аутохтону шумску вегетацију предствљају шуме беле липе и крупнолисног медунца. Делиблатска пешчара је у вегетацијском смислу мешавина степе и шумо-степе, коју одликује мозаик травних, жбунастих и шумских станишта.

Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи – ИБА подручје. Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ. Њихово појављивање условљено је пашњачким површинама и присуством текунице, која представља основ њихове исхране. Од становника животињског царства пешчаре, овом приликом издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње.

Природне карактеристике и јединственост овог краја чине га погодним за рекреацију, лов и риболов, наутички туризам, а пре свега еколошки туризам. У циљу заштите овог подручја, Делиблатска пешчара је проглашена за Специјални резерват природе.

Од 2002. године, Делиблатска пешчара налази се на прелиминарној листи Унеска као подручје изузетних природних вредности.

.

Река Тамиш се улива у Дунав два километара низводно од Панчева. У давно доба Тамиш је имао далеко већи значај за град, нарочито за његов привредни живот јер је пружао јефтин и поуздан транспортречним путем.  На левој обали налазила се и железничка станица која је са пристаништем чинила највећи робно-трговачко-саобраћајни чвор у региону.

.

Светионици на ушћу Тамиша у Дунав код града Панчева су саграђени 1909. године за време владавине Аустроугарске. Својевремено су добили и популарни назив „Водена капија града“.

Куле светионици зидани су од жуте опеке које су постављене на кружној подлози од земље, оивичене и обложене каменом. Светионици су зидани у три појаса који су дељени по хоризонтали декоративним венцем од црвене, профилисане, опеке која уоквирује улазна врата као и прозорска окна. На врху светионичке куле је тераса наткривена купастим кровом и носачима извора светла. Светионичка лампа је радила на петролеј.

У време градње тамишких светионика парњака 1909. године Панчево, као гранично слободни краљевски град, је био велики индустријски центар тадашњег времена. Тадашње Панчево је већ увелико имало пивару, новоотворену „Свилару“, „Црвени магацин“ и развијену трговину, рекама Тамиш и Дунав су се превозили со, свила, пиво, цигле, дрвена грађа и људи. Пруга Панчево-Зрењанин је отворена 1894. године а део на релацији Панчево-Владимировац 1896. године и тиме су ојачани сувоземни трговински путеви. Панчево је постало значајно раскршће сувоземног и речног саобраћаја. Тада је саобраћај на реци без светионика постао незамислив.

Проблем навигације је постао изражајан почетком двадесетог века када је одлучено да се ток Тамиша скрати прокопавањем канала. Просецањем Тамиша ископано је доста земље па растиња није било, тако да ноћу или када водостај нарасте није било оријентира на левој и десној обали. Насукани бродови били су чест призор, будући да је било доста саобраћаја. Због тога се приступило сигнализацији, обележавању обала и градњи светионика.

Током другог дела двадесетог века, нестанком пароброда, затварањем пристаништа на Тамишу код Панчева и измештања старе панчевачке индустријске зоне, светионици су постепено почели да губе функцију и престало се са одржавањем. Дунав и Тамиш су спирали темеље, а локално становништво односило камен, осим камена из светионика су однесене и металне степенице, а нестала је и светионичка лампа. Оваква небрига је довела до тога да су се светионици неколико пута нашли у опасности од рушења.

Два панчевачка светионика која се налазе на ушћу реке Тамиша у Дунав, једини речни парњаци у Европи, нису у функцији још од шездесетих година. Заборављени и запуштени, пропадали су све до 2000. године када су градски Завод за заштиту споменика и Општина Панчево решили да их рестаурирају и сачувају. Прво су изведени радови да би се спасао темељ. Прилаз светионицима са копна је тежак, с једне стране налази се земљиште Луке Панчево, а с друге земљиште приватног власника. Стаза је зарасла и скоро непроходна тако да је рестаурација и конзервација стала.

.

Дуж обале Тамиша код Панчева простире се градска шума, која је станиште многим врстама птица. Да би тај део учинила приступачним грађанима, туристичка организација припрема пројекат изградње стаза.
Лепота Панчевачке шуме је у нетакнутој природи, бујној вегетацији и богатој фауни. Мочварно тло чини је прилично неприступачном, па само ретки заљубљеници, еколози и биолози залазе туда.
Укупно 63 врсте птица, које живе ту и на целој градској територији, представљају природне реткости. Колонија чапљи, формирана је пре 25 година, а ту се гнезди и угрожена врста црних рода.

„Градска шума одувек је била интересантна за птице, а постоји још од пре 200 година. Има птица певачица, али највише је сивих чапљи, белих и жутих. Ту се гнезде беле и црне роде, а живи и орао белорепан“.

.

На површини од 38 хектара, Археолошко-туристички парк Неолитско Старчево биће посвећен приказу, очувању и оживљавању историје древних насеља и једне од највећих културних група неолитског периода. Стога ће у непосредној близини археолошког локалитета Старчево-град бити изграђени Музеј и реплика неолитског насеља са одговарајућом понудом за туристе и стручњаке из земље и иностранства. Активности ће омогућити савремени истраживачки рад и допринети снажној промоцији и верификацији значаја локалитета. Добра позиционираност Старчева омогућава да пројекат постане репрезент целокупног неолитског археолошког наслеђа Војводине.

.

Заштићено природно добро „Ивановачка ада“ са својим шумским заједницама представља мали остатак некадашњих плавних шума, високих естетских и еколошких вредности, које су у прошлости доминирале дунавским адама. Налази на простору града Панчева, на речној ади у плавном простору Дунава, у близини насеља Иваново. Обухвата дуги и узани појас ширине од 2 до 7 км, чија висина код Панчева износи 72 м. Састоји се од две просторне целине које су физички спојене, шумских одсека 46д и 46е.

Присуство заштићених и ретких врста биљног и животињског света, чије станиште представљају природне поплавне шуме, доприноси укупној вредности и значају природног добра. Заштићено природно добро „Ивановачка ада“ са својим шумским заједницама представља мали остатак некадашњих плавних шума, високих естетских и еколошких вредности, које су у прошлости доминирале дунавским адама.

Споменик природе Ивановачка ада има еколошки значај у функцији очувања влажних станишта карактеристичних за речне аде, на којима живе многе биљне и животињске врсте прилагођене специфичним станишним условима. Функционалност и биолошка разноврсност шумских екосистема плавних подручја, као и еколошког коридора реке Дунав, чврсто је повезана са очувањем преосталих фрагмената природне шумске вегетације на Дунава.

Флора и фауна природног добра указују на велики значај за очување биодиверзитета подручија. Висок степен изворности огледа се у карактеристичном скупу врста, као реликтиним врстама флоре. Ивановачка ада представља и станиште животињских врста заштићених као природне реткости, првенствено орла белорепана, чије се активно гнездо налази у границама природног добра. Очување оваквих природних споменика омогућује „поглед у прошлост“, у природне ритске шуме Подунавља, које се у комплексу садашњих еколошких услова више не могу спонтано вратити.
Споменик природе Ивановачка ада представља један од најпознатијих риболовних и излетничких терена у околини Панчева. Улаз у Ивановачки дунавац, познат је као добар терен за риболов, који је преграђен каменим насипом, због чега, при малом водостају улаз није плован, као и доњи крај Ивановачког дунавца, који служи као зимовник за бродове, њиме се може доћи чамцем до села Иваново, удаљено на 2.5 км од зимовника.

.

Преуређен парк из 1823. године по узору на немачке паркове, који су представљали синтезу француских и енглеских паркова. Данас је ово прави рај за шетаче и посетиоце.

По налогу првог панчевачког урбанисте, бригадног генерала Миховила Михаљевића, на југоисточном крају града је подигнута Народна башта. Тадашњи планери су овај простор организовали по узору на немачке паркове, који су били синтеза елемената француских и енглеских паркова. Млада буржоазија широм света је инсистирала на изградњи великих паркова изван центра насеља и тиме је Панчево хватало корак са светом.

У Народној башти се од 15. августа до 17. септембра 1905. године одржала велика индустријска и пољопривредна изложба, коју је посетило 100.480 људи. Због поставки 26 павиљона, хала, поставки и пратећих објеката, велики број стабала је морао бити посечен. Након завршетка изложбе, сви павиљони, хале и поставке су уклоњене. Једино је остао музички павиљон у којем је за време викенда, празника или неког догађаја свирана плех музика.

Постојала су и два терена за лаун-тенис („пољски тенис”) као и зграда Лаун-тенис клуба, основаног 1908. године. Непосредно после Првог светског рата, у Народној башти су виђеније панчевачке госпођице заиграле хазену, врсту игре сличне рукомету.

Шездесетих година 20. века музички павиљон је срушен, а на његово место је изграђена фонтана с неидентификованом каменом скулптуром, а истом приликом је уклоњена и ограда парка.

29. октобра 2007. године, уз донације италијанске провинције Равена и града Червија, отпочело је реновирање Народне баште. Радови су завршени 2008. године, а парк је добио нову трим стазу, игралишта и расвету.

.

Некада војни објекат, данас парк екстремних спортова. Изградња парка започета је 2011.год., изграђене су стазе, платои, постављена је нова инфраструктура, расвета, јавне чесме, клупе, изграђен је модеран скејт-парк а тренутно је у изградњи прва бетонска вештачка стена за спортско пењање у Србији.